Odroni, snežne lavine

Odroni predstavljaju pomeranje masa brdovitih krajeva pod nagibom, pod uticajem sopstvene težine i dodatnog tereta, kao posledica natapanja, seizmoloških potresa i ostalih potresa. Ogromna većina odrona (80%) u vezi je sa aktivnošću čoveka, naročito sa narušavanjem nagiba potkopavanjem, prekomernim vađenjem zemlje, sečom šuma, neplanskom poljoprivrednom aktivnošću u brdovitim krajevima.  U 90% slučajeva do odrona dolazi na visini 1000 – 1700 metara. Do odrona najčešće dolazi za vreme prolećno-letnjeg perioda na usponima od 19°. Na glinovitom zemljištu, odroni se javljaju i na usponu 5 - 7°.Odrone klasifikujemo prema razmeri, brzini kretanja, aktivnosti, intenzitetu i mestu nastajanja. Prema r a z m e r i odroni se dele na krupne, srednje i sitne. Krupni odroni, po pravilu, izazvani su prirodnim uticajima i nastaju duž nagiba na stotine metara. Obim odronjenih komada dostiže 10 - 20 metara i oni često očuvavaju svoju monolitnost. Srednji i sitni komadi uglavnom nastaju pod uticajem antropogenih procesa i karakterišu se manjim razmerama.  Prema brzini kretanja odroni se dele na izrazito brze (brzina kretanja iznosi 3 m/s), veoma brze (0,3 m/min), brze (1,5 m/24 časa), umerene (1,5 m/mesečno), spore (1,5 m/godišnje) i izrazito spore (0,06 m/godišnje).   Prema aktivnosti odroni se dele na aktivne i neaktivne, pri čemu aktivnost zavisi od tipa tla pod nagibom i prisustva vlage. Pri većoj vlažnosti glinovitog tla pod nagibom, postije uslovi za slobodno kretanje blata.  Prema intenzitetu, odroni se dele na male (do 10 km terena obuhvaćenog procesom odronjavanja), srednje (11 - 100 km), krupne (101 - 1000 km) i veoma krupne (preko 1000 km).Po mestu nastajanja odroni se dele na planinske, podvodne, granične i na veštačke (napravljene) zemljane odrone (jame, kanali). Odroni nanose ozbiljne štete ekonomiji, stambeno-komunalnoj infrastrukturi, poljoprivredi. Neretko odroni izazivaju ljudske žrtve.  Prema prethodnim studijama 25% teritorije Republike Srbije je potencijalno u opasnosti od klizišta i odrona. Rizične zone za razvoj klizišta su na terenima sa već razvojenim, kompleksnim i najvećim delom aktivnim klizištima. To su uglavnom padine od neogenskih basena izgrađene of heterogenog sedimentnog kompleksa, sa čestim nepovoljnim interakcijama između litoloških kompozicija, kompleksnih hidroloških karakteristika i nepovoljnih morfoloških uslova. Tereni izgrađeni od stena dioritskih formacija takođe pripadaju ovoj zoni. Klizišta pokrivaju padine preko velikog dela teritorije, veoma su duboka sa učestalom sekundarnom aktivnošću u starijim delovima kliznih masa.  Dinamika klizišta varira, od sporih ka brzim kretanjima klizne mase tokom perioda aktivnosti. Regioni koji su podložni odronjavanju su oblasti u kojima se kretanje mase desava često. Ova osobina je veoma značajna tokom letnjeg perioda i javlja se u skladu sa režimom padavina širom Srbije. Tokom proteklih 120 godina registrovano je nekoliko velikih klizišta, sto je imalo vrlo znacajan drustveno-ekonomski uticaj: Klizište „Zavoj“ 1963. godine, kliziste „Jovac“ 1977. godine i kliziste „Bogdanje“ 2006. godine.  Najveci odron zabeležen u Srbiji dogodio se u Ovčar Banji 1896. godine. Pored klizišta, najveci problem predstavlaju aktivna klizišta na desnoj obali reka Save i Dunava: Umka, Duboko, Čortanovci, Vinča, Karaburma, Grocka, Smederevo i drugi (Abolmasov et al., 2009). Snežna lavina - je odron gornjih slojeva snega koji počinje da klizi. Snežne lavine predstavljaju ozbiljnu opasnost, kao rezultat njihove aktivnosti ginu ljudi, ruše se sportski i sanitarno-stacionarni kompleksi, železnički i automobilski putevi, elektro-veze, rudnici i sl, odsecaju se celi rejoni, a takođe može doći do poplava (takođe i probojnih) kapaciteta vode do nekoliko tt1 kubnih metara vode. Probojni talas u takvim slučajevima može dostići visinu od 5 - 6 t. Aktivnost lavine dovodi i do skupljanja bujičnog materijala, pošto se zajedno sa snegom kreće kamenje, obluci i sitna zemlja. Snežne lavine se mogu pojaviti u svim višim predelima u kojima se zadržava snežni pokrivač. Da bi se lavina pokrenula potrebno je uzajamno dejstvo svih faktora koji dovode do nastanka lavine, a takođe i da nagib strmine iznosi 20 - 50° pri visini snežnog pokrivača ne manjoj od 30 do 50 st. U faktore koji izazivaju lavine ubrajamo: visinu snežnog pokrivača, čvrstinu snega, intenzitet snežnih padavina, zadržavanje snežnog pokrivača, temperaturu vazduha i snežnog pokrivača, nanose snega. Do snežne lavine može doći i usled intenzivnog otapanja snega pod uticajem toplote, sunčevog zračenja i procesa prekristalizacije, koji smanjuju čvrstinu snega (sve do stvaranja disperzivne snežne mase u dubini tog sloja) i slabe čvrstinu pojedinačnih slojeva snega. Do 70% svih lavina uslovljeno je snežnim padavinama. Te lavine se pokreću za vreme snežnih padavina i traju 12 dana nakon njihovog prestanka.

Klasifikacija lavina prema prirodi njuhovog nastanka je sledeća:

-žlebna - kretanje po postojećem koritu

-nagibna - odron i kretanje duž cele površine nagiba

-padajuća - slobodan pad sa nagiba

-taložna - kretanje po nižim slojevima snega

-zemljana - kretanje po površini zemlje

-suva-lavinu čini suv sneg

-mokra - lavinu čini mokar sneg